Maje izračunale kraj svijeta?!

Maje su znale odakle potiče njihovo napredno znanje. Predali su im ga, rekli su, Prvi ljudi, stvorenja Kvecalkoatla, čija su imena bila Ba-lam-Quitze (Jaguar milog osmeha), Balam-Acab (Jaguar noći), Maha-cutah (Poštovano ime) i Iqui-Balam (Jaguar meseca). Kako piše u Popol Vuhu, ovi praoci:

bili obdareni inteligencijom; videli su i mogli u trenutku da vide vrlo daleko; uspevali su da vide; uspevali su da znaju sve što ima na svetu. Videli su stvari skrivene u daljini a da nisu morali da se pokre­nu... Velika je bila njihova mudrost; njihov vid je dosezao do šuma, stena, jezera, mora, planina i dolina. Bili su ljudi dostojni poštovanja... Bili su sposobni da znaju sve i istražili su sva četiri ugla, četiri tačke nebeskog svoda i zaobljeno lice zemlje.

Dostignuća ove rase izazvala su zavist nekoliko najmoćnijih božan­stava. „Nije dobro da ova stvorenja sve znaju," bilo je mišljenje tih božanstava. „Zar da budu jednaki nama, njihovim Stvoriteljima, koji možemo da vidimo nadaleko, koji znamo sve i vidimo sve7 ... Moraju li oni takode da budu bogovi?"

Očigledno, takvom stanju stvari se nije dozvolilo da potraje. Posle izvesnog premišljanja, dato je naređenje i preduzete odgovarajuće me-re:

Neka im pogled doseže samo do onoga što je blizu; neka vide samo delić zemljinog šara... Zatim je Srce nebesko dunulo u njihove oči izmaglicu koja im je zamaglila pogled, kao što se dahom zamagli ogle­dalo. Oči su im bile pokrivene i mogli su da vide samo ono što je bilo blizu... I tako su mudrost i sve znanje Prvih ljudi bili uništeni.

Ko god poznaje Stari zavet setiće se da je slična božanska zabri­nutost bila razlog za isterivanje Adama i Eve iz Rajskog vrta. Pošto je Prvi čovek pojeo voćku s drveta znanja o dobru i zlu,

I reče Gospod Bog: eto, čovjek posta kao jedan od nas znajući što je dobro što li zlo; ali sada da ne pruži ruke svoje i uzbere i s drveta od života, i okusi, te dovijeka živil I Gospod Bog izagna ga iz vrta Edem-skoga...41

Naučnici prihvataju Popol Vuh kao veliki rezervoar neiskvarenih pretkolumbovskih tradicija. Zbunjujuće je, stoga, naći takve sličnosti između ovih predanja i onih zapisanih u priči o Postanju. Staviše, po­put mnogih drugih veza između Starog i Novog sveta koje smo već uočili, karakter sličnosti ne ukauzej na bilo kakav direktan uticaj jed­nog regiona na drugi već na dva različita tumačenja istog niza događaja. Tako, na primer:

• Biblijski Rajski vrt izgleda kao metafora za stanje blaženog, skoro „božanskog" znanja u kome su uživali „Prvi ljudi" iz Popol Vuha.

• Suština tog znanaj bila je sposobnost da „vide sve" i „znaju sve". Ni­je li to upravo sposobnost koju su stekli Adam i Eva pošto su okusili zabranjeno voće koje je raslo na granama „drveta znanja o dobru i zlu"?

• Naposletku, baš kao što su Adam i Eva isterani iz Raja, tako su če­tvorica Prvih ljudi iz Popol Vuha lišeni svoje sposobnosti da „vide nadaleko". Od tada, „oči su im bile pokrivene i mogli su da vide samo ono što je bilo blizu..."

Prema tome, i Popol Vuh i Postanje pričaju priču o tome kako je čovečanstvo izgubilo božansku milost. U oba slučaja, ova milost je bila blisko povezana sa znanjem, tako da čitalac nimalo ne sumnja da je znanje bilo tako izvanredno da je davalo božanske moći onima koji su ga posedovali.



Biblija ga, nekako sumorno i kao mrmljajući, naziva „znanjem o dobru i zlu" i na tome ostaje. Popol Vuh daje mnogo više informacija. On nam kaže da se znanje Prvih ljudi sastojalo od sposobnosti da vide „stvari skrivene u daljini", da su bili astronomi koji su „sva četiri ugla, četiri tačke nebeskog svoda", kao i da su bili geografi koji su uspešno merili „zaobljeno lice zemlje".

Geografija podrazumeva mape. U Delu I, videli smo dokaze koji ukazuju na to da je moguće da su kartografi još neidentifikovane ci­vilizacije jako, jako davno obavili precizna premeravanja naše planete. Može li biti da Popol Vuh prenosi neka iskrivljena sećanja na tu istu civilizaciju onda kada nostalgično pominje Prve ljude i čudesno pozna­vanje geografije koje su posedovali?

Geografija podrazumeva mape, a astronomija zvezde. Vrlo često ove dve discipline idu ruku pod ruku, jer su zvezde suštinski bitne za navigaciju na dugim pomorskim istraživačkim putovanjima (a duga po­morska istraživačka putovanja su suštinski bitna za pravljenje preciznih mapa).

Da li je slučajno to što su Prvi ljudi iz Popol Vuha ostali upamćeni ne samo po svom proučavanju „zaobljenog lica zemlje" već i po pos-matranju „nebeskog svoda". I da li je slučajnost da je izuzetno dostig­nuće majanskog društva bila njegova astronomska opservacija na kojoj se, posredstvom naprednih matematičkih proračuna, zasnivao vesto zamišljen, složen, sofisticiran i vrlo precizan kalendar?

Znanje neprimereno vremenu

Dž. Erik Tompson, vodeći autoritet u oblasti arheologije Centralne Amerike, 1954. godine je priznao da je duboko zbunjen brojnim oči­glednim dijametralnim razlikama između, uopšte uzev, nimalo čudes­nih dostignuća Maja u celini i naprednog stanja njihovog astro-kalen-darskog znanja. „Kakva je to mentalna ekscentričnost," pitao se, „na­vela inteligenciju Maja da crta karte neba, a da pri tom ne shvata princip točka; da vizuelizuje večnost, kao nijedan polucivilizovan narod pre njega, a da pri tom ignoriše kratak korak od stepenastog do pravog luka; da broji u milionima, a da pri tom nikad ne nauči da izmeri džak kukuruza?"

Odgovori na ova pitanja su možda mnogo jednostavniji nego što je Tompson mislio. Možda astronomija, duboko razumevanje protoka vremena i dugoročni matematički proračuni nisu bili nikakva „eks­centričnost". Možda su bili sastavni delovi koherentnog ali vrlo kon­kretnog korpusa znanja koje su Maje nasledile, manje ili više netaknut od starije i mudrije civilizacije. Takvo nasleđe bi objasnilo protivreč-nosti koje je uočio Tompson i nema potrebe da dalje raspravljamo o tome. Već znamo da su Maje svoj kalendar nasledile od Olmeka (hilja­du godina ranije, Olmeci su već koristili potpuno isti sistem). Pravo pitanje bi, dakle, glasilo, odakle su ga dobili Olmeci? Kakav nivo tehno­loškog i naučnog razvoja je bio potreban da bi civilizacija mogla da osmisli jedan ovako dobar kalendar?

Uzmimo primer solarne godine. U savremenom zapadnom druš­tvu se još uvek služimo solarnim kalendarom koji je u Evropi uveden 1582. godine i zasniva se na najvećim naučnim znanjima tog doba: čuveni gregorijanski kalendar. Julijanski kalendar, koji je tada izbačen iz upotrebe, računao je trajanje jedne Zemljine orbite oko Sunca kao 365,25 dana. Reformama pape Gregora XIII zamenjen je detaljnijim i preciznijim proračunom: 365,2425 dana. Zahvaljujući napretku nauke od 1582, danas znamo da tačna dužina solarne godine iznosi 365,2422 dana. Gregorijanski kalendar, dakle, ima vrlo mali višak od svega 0,0003 dana - što je vrlo impresivna tačnost za šesnaesti vek.

Čudno, ali, iako je njegovo poreklo obavijeno izmaglicom starine mnogo gušće no što je šesnaesti vek, majanski kalendar je dostigao još veću tačnost. On je računao trajanje solarne godine u iznosu od 365,2420 dana, što je manjak od samo 0,0002 dana.

Slično tome, Maje su znale koliko je vremena potrebno Mesecu da obiđe orbitu oko Zemlje. Njihova procena tog perioda je iznosila 29,528395 dana - što je izuzetno blisko pravom broju od 29,530588 dana, do koje se došlo najsavremenijim metodama računanja. Majanski sveštenici su posedovali i vrlo precizne tablice za predskazivanje po­mračenja Sunca i Meseca i znali su da do njih može da dođe samo u razdoblju od osamnaest dana pre ili posle čvora (kad Mesečeva putanja seče putanju Sunca, ekliptiku). Najzad, Maje su bile i vrlo vesti ma­tematičari. Posedovali su naprednu tehniku metričkih proračuna po­sredstvom naprave slične šahovskoj tabli, koju smo mi otkrili (ili pono­vo otkrili?) tek u devetnaestom veku. Takođe su savršeno razumevali i koristili apstraktan koncept nule i znali za pozicioni brojevni sistem.

Ovo su ezoterične oblasti. Kao što je opažao Tompson, Nula i pozicioni brojevni sistem su u toj meri deo našeg kulturnog nasleđa i čine nam se tako očigledno pogodnim da nam je teško da shvatimo koliko je dugo trebalo da budu pronađeni. Ipak, ni stari Grci sa svojim velikim matematičarima, kao ni stari Rimljani, nisu imali ni najbleđu predstavu o nuli ili pozicionom brojevnom sistemu. Da bi se rimskim brojevima napisalo 1848, potrebno je jedanaest slova: MDCCCXLVIII. A opet, Maje su imale sistem beleženja brojeva po vrednosti vrlo sličan ovom koji mi danas imamo, u vreme kad su se Rimljani još uvek služili svojom nezgrapnom metodom.

Nije li prilično čudno što se ovo centralnoameričko pleme, koje se ni po čemu drugom nije naročito isticalo, tako davno našlo u posedu inovacije za koju je Oto Nojgebauer, istoričar nauke, rekao da je „jedna od najplodnijih inovacija čovečanstva".

Nečija tuđa nauka?

Razmotrimo sad pitanje Venere, planete koja je imala ogromnu simboličku važnost za sve drevne narode Centralne Amerike, koji su je snažno identifikovali s Kvecalkoatlom (ili Gusumacom, ili Kukulka-nom, kako je Pernata zmija bila poznata u dijalektici Maja).

Za razliku od starih Grka, ali zato poput starih Egipćana, Maje su znale zašto je Venera u isto vreme i „jutarnja" i „večernja" zvezda. Zna­le su i neke druge stvari vezane za nju. „Sinodična revolucija" planete je vremenski period koji joj je potreban da se vrati na svoju polaznu tačku na nebu - gledano sa Zemlje42. Venera se oko Sunca okrene za 224,7 dana, dok Zemlja prati sopstvenu, nešto malo veću orbitu. Kom-binovani rezultat ova dva kretanja je da se Venera pojavljuje na istom mestu na nebu Zemlje približno svaka 584 dana.

Ko god da je izumeo sofisticiran kalendarski sistem koji su Maje nasledile, morao je da zna za ovo, a otkrio je i ingeniozan način da to saznanje integriše s ostalim preklapajućim ciklusima. Staviše, iz mate­matike koja je objedinila ove cikluse jasno je da su majstori drevnih kalendara shvatali da su 584 dana samo približna vrednost i da kretanje Venere ni slučajno nije pravilno. Stoga su izračunali tačan broj, isti onaj do koga je došla i savremena nauka i nazvala ga prosečnom sinodičnom revolucijom Venere tokom vrlo dugog vremenskog perioda. Taj broj iznosi 583,92 dana i upleten je u tkanje majanskog kalendara na brojne razrađene i kompleksne načine. Na primer, da bi se slagao s takozva­nom „svetom godinom" (tzolkin od 260 dana, podeljen na 13 meseci od po 20 dana), kalendar je zahtevao ispravku od četiri dana svaku 61 Venerinu godinu. Uz to, tokom svakog petog ciklusa, pravila se isprav­ka od osam dana na kraju svakog 57. perioda. Čim su preduzeti ti koraci, tzolkin i sinodična revolucija Venere su postali tako tesno is­prepleteni da je stepen greške, kojoj je jednačina bila podložna, bio zaprepašćujuće mali - jedan dan u 6000 godina. Ono što je sve ovo činilo još čudesnijim jeste da je dalja serija precizno proračunatih ko­rekcija zadržala Venerin ciklus i tzolkin ne samo u međusobnoj harmo­niji već i u preciznom odnosu sa solarnom godinom. I opet se to ostvarivalo na način koji je obezbeđivao da kalendar bude sposoban da obavlja svoj posao, praktično bez ikakve greške, tokom neverovatno dugih vremenskih perioda.

Zašto je „polucivilizovanim" Majama bila potrebna ovakva vrsta visoko tehnološke preciznosti? Ili su, možda, nasledili dobro razrađen kalendar, osmišljen tako da zadovolji potrebe mnogo starije i napred­nije civilizacije?

Razmotrimo sada dragulj u kruni majanskog kalendarskog sistema, takozvano „Dugo brojanje". Ovaj sistem računanja datuma izražavao je, takođe, i verovanja o prošlosti - preciznije, opšte prihvaćeno vero-vanje da vreme protiče u Velikim ciklusima koji su svedoci neprestanih stvaranja i razaranja sveta. Prema Majama, tekući Veliki ciklus je počeo u tami, na 4 Ahau 8 Cumku, datum koji odgovara 13. avgustu 3114. godine stare ere u našem sopstvenom kalendaru. Kao što smo videli, verovalo se i da će se taj ciklus okončati globalnim uništenjem na 4 Ahau 3 Kankin: 23. decembra 2012. godine naše ere po našem kalen­daru. Funkcija Dugog brojanja je bila da beleži proticanje vremena od početka tekućeg Velikog ciklusa, to jest, da doslovno odbrojava, jednu po jednu, 5125 godina dodeljenih tekućoj tvorevini.

Dugo brojanje možda može najbolje da se shvati kao neka vrsta nebeske računske mašine, koja neprestano izračunava i preračunava stepen našeg rastućeg duga prema univerzumu. Svaka i poslednja para tog duga biće povučena onda kad pokazivač na skali očita 5125.

Tako su barem mislile Maje.



Proračuni u sklopu Dugog brojanja se nisu, naravno, obavljali na­šim brojevima. Maje su imale sopstveni način beleženja brojeva, koji su dobili od Olmeka, a Olmeci od... niko ne zna koga. To beleženje je bilo kombinacija tačkica (koje su značile jedinice ili proizvode sa dvadeset), crtice (koje su značile petice ili proizvode sa pet puta dvadeset) i glifa u vidu stilizovane školjke koji je označavao nulu. Vremenski rasponi su brojani danima (kiri), periodima od dvadeset dana [uinat], „izraču­natim godinama" od 360 dana [tun), periodima od 20 tuna (poznati kao katun) i periodima od 20 katuna (poznati kao bactun). Postojali su periodi od 8000 tuna (pictun) i 160000 tuna (calabtun), koji su po­krivali i one velike proračune.

Sve ovo bi trebalo da pojasni da su Maje, mada su za sebe verovale da žive u jednom Velikom ciklusu koji će se sasvim sigurno okončati na nasilan način, znale i da je vreme beskonačno i da se njegove miste­riozne revolucije nastavljaju bez obzira na individualne živote ili civi­lizacije. U svojoj velikoj studiji na ovu temu, Tompson je to ovako rezimirao:

U shemi Maja, put kojim je marširalo vreme protezao se toliko daleko u prošlost da ljudski um nije mogao da pojmi toliku udaljenost. Ipak, Maje su se neustrašivo vraćale njime, ne bi li našle njegovu po­laznu tačku. U svakoj fazi se otkrivalo nešto novo i sveže; dozreli vekovi sjedinjavali su se u milenijume, a ovi u desetine hiljada godina, dok su ti neumorni istraživači zalazili sve dublje i dublje u večnost prošlosti. Na jednoj steli u Kvirigi, u Gvatemali, izračunat je datum preko 90 miliona godina unazad; na drugoj, nalazi se još jedan, 300 miliona godi­na stariji. To su stvarni proračuni, koji daju tačne pozicije dana i me-seci, a mogu da se porede s proračunima u našem kalendaru koji daju dan u mesecu na koji bi padao Uskrs u ekvivalentnim udaljenostima u prošlosti. Mozak se prosto zatetura od ovih astronomskih brojeva...

Nije li ovo vrlo avant-garde za civilizaciju koja se inače u mnogo čemu nije naročito isticala? Tačno je da je arhitektura Maja bila dobra, do izvesne mere. Ali, vrlo, vrlo malo ostalog što su ovi Indijanci, sta­novnici džungle, radili nagoveštava da su imali sposobnost (ili potrebu) da poimaju istinski duge vremenske periode.

Prošlo je mnogo manje od dva veka otkako je većina intelektualaca na Zapadu uskratila poverenje mišljenju biskupa Ašera da je svet stvoren 4004. godine stare ere i prihvatila da on mora biti mnogo stariji od toga. Narodski rečeno, to znači da su drevne Maje mnogo preciznije razumevale istinsku neizmernost geološkog vremena i ogro­mnu starost naše planete nego bilo ko u Britaniji, Evropi ili Severnoj Americi pre no što je Darvin izneo svoju teoriju evolucije.

Otkud, onda, tolika spretnost Maja u baratanju vremenskim ras­ponima od stotina miliona godina? Da li su bili manijački skloni kultur­nom razvoju? Ili su nasledili kalendarske i matematičke alate koji su im olakšali i omogućavali da razvijaju ovo sofisticirano razumevanje? Ako je nasleđe bilo posredi, sasvim je legitimno pitanje šta su originalni izumitelji gotovo kompjuterskog mehanizma majanskog kalendara uopšte nameravali s njim? U koju svrhu su ga dizajnirali? Da li su smi­slili njegovu silnu složenost zato da bi napravili „izazov za intelekt, ne­ku vrstu ogromnog anagrama", kako je tvrdio jedan autoritet? Ili su možda imali na umu neki praktičniji i važniji cilj?

Videli smo da je opsesija majanskog društva i svih ostalih drevnih kultura Centralne Amerike bilo izračunavanje - i ako je ikako moguće odlaganje - kraja sveta. Da li je to bila svrha koju je misteriozni kalen­dar trebalo da ispuni? Da li je moguće da je reč o mehanizmu za predskazivanje neke strašne kosmičke ili geološke katastrofe?